„Mi nesrazmerno više govorimo, nego što radimo. Mnogi misle da imaju tu osobinu da su uradili, kad su govorili. Dalje, mahom više polažu na pravo da govore nego na pravo da rade. Ja sam često pravio opservaciju, da je mnogim našim ljudima važno da se izgovore, a osobito da nekoga predstave u rđavoj svetlosti i da naprave dosetku na njegov račun a razuman čovek može voditi i raspraviti stvar kako hoće. Onima prvima izgleda nije do toga toliko stalo, glavno je da su oni rečima dosta učinili i sebe zadovoljili. Možda u tu grupu spada i to, što su mnogi naši zadovoljni, kad su ustanovili načela rada ili upravo napisali programe; zadovoljni su toliko, da posle ne misle ozbiljno o akciji i konsekvencama, koje su upravo sve; prvo je bez drugog besposlica.”

Jovan Cvijić, 1907.

Pokrovitelj Sekretarijat za kulturu grada Beograda