O igri magičnih kvadrata:

Olga Đorđević je mlad slikar, koji tek stupa na slikarsku scenu sa donekle određenim stavom i odnosom prema delikatnostima ove složene i teške profesije. Već sam mogao mirne duše napisati da je njen CREDO stamen i istaknut na javnim slikarskim tribinama, koje se zovu izložbe, ali ne želim jer sam ubeđen da će njen razvoj ići i odvijati se na način čiji je ishod (ishodi?) zagonetan i neočekivan. Neočekivan na način, koji smo sretali u delima Ernsta, Pikasa, ili Klea, velikih alhemičara u pronalaženju oniričnih i zagonetnih puteva kod izbora novih mogućnosti. Mogli bismo se poslužiti i onom definicijom Pola Klea da je „njena konstrukcija sa jedne strane ritmična, a sa druge hromatski harmonična, kada dur i mol teže da održe ravnotežu“. Da bismo njena stremljenja i razvoj na kraju ovoga prikaza, zaista i potražili baš na tom putu, dužni smo da ukažemo na dva paralelna toka geometrijske umetnosti HH veka, nastalih iz sasvim različitih povoda.

Tek pojačana pažnja evropskih teologa početkom HH veka na sabrana dela i učenje radikalnog reformatora u okviru Protestantske crkve Žana Kalvina, dovešće nas isprva do holandskog slikara protestanta Pita Mondrijana, a potom i do Mađara, takođe poštovaoca Žana Kalvina, Laslo – Moholji Nađa i znatno kasnije Viktora Vazarelija. Oni su u potpunosti zagovornici i tumači predestinacije o spasavanju u prirodi elitnih prioritetnosti, odnosno najdostojnije suštine nečega iz prirode. Tako će Mondrijan u jednom oblom, razgranatom stablu jabuke, predestinacijom pronaći suštinu kvadratnih, međusobno povezanih delova, markiranih bojama očekivanim u jednom biološkom hodu plodnog drveta. Dakle, so soli kako je bio ubeđen i u kalvinizmu dosledan Pit Mondrijan. Moholji – Nađ je predestinirao južnu Ugarsku u nekoliko geometrijski povezanih podataka, dok će Vazareli osamdesetih godina zapanjiti svet neverovatnom raskoši kvadrata, neke samo njemu znane prirode. Drugi pak deo Evrope, igrao se u Parizu kvadratima i geometrijom nimalo dogmatski, a ponajmanje teistički. Dva stuba tzv. Pariske škole, Marija Elena Viera da Silva i naturalizovani Francuz Serž (Sergej) Poljakov nadaleko će proslaviti, a boga mi i nametnuti novi stil svetskom umetničkom establišmentu i nazvaće ga poetskim rečima kazano lirska apstrakcija, temeljena na najboljim odnosima osnovnih geometrijskih površina kruga, kvadrata i trougla. Dugo će pretakanje složenih urbanih struktura varoši u „igri staklenih perli“ odnosno geometrijskih podataka, koji samo aromom govore o njenim vratolomnim transpozicijama oduševljavati publiku. Serž Poljakov je međutim, hedonizmom i strasnim manevrovanjem špahlom i četkom, svoje kvadrate i pravougaonike, pokrivao svilom i velurom, kako su govorili kritičari, ali će biti i privlačan i prihvatljiv uzor za sve mlade slikare.

Olga Đorđević je kao Marsel Dišan odrasla u umetničkoj porodici, pored oca Miroljuba i sestre Katarine, renomiranih slikara. Međutim, njena autonomija i očekivani strah od izvesnog epigonstva „spram starijih“ više će je uputiti na ove pomenute pariske uzore, Poljakova pogotovu, ali i geometriju, koja koliko mi je poznato nije bila prioritetni predmet interesovanja u ovoj slikarskoj porodici. Dakle, mlada slikarka Olga Đorđević trasira svoj autonomni put, temeljen pre svega na odličnom poznavanju moderne umetnosti Evrope, pa i sveta zadnjih decenija. Njena arte fakta su jednostavna i spartanska, rekli bismo samo kvadrat i samo pravougaonik! Zbog te jednostavnosti njeno slikarstvo nije provokacija namenjena inertnima. Njen stav je, čini mi se jasan: slično ljudskoj figuri i ovi geometrijski oblici su slični i sa istim atributima, ali ipak zapitajmo se kolika i kakva opservacija je neophodna da bi u svakom ovom obliku prepoznali apsolutnu individualnost. Kada svoje omiljene kvadrate i pravouganike „ređa“ po horizontali, iz te slike zrači melanholija dosadnih popodneva i ranih predvečerja, dok nas staccato vertikale upućuje na žurbu i buku poslovnih delova metropola.

Dakle, Olgin slikarski rečnik je jasan i kooperativan, ali koji isključuje inerciju i površnost u pristupu njenom radu.
Miodrag Anđelković

O autorki:

Diplomirala na Fakultetu umetnosti u Nišu na Odseku za likovne umetnosti 2009 godine u klasi vanrednog profesora mr Katarine Đorđević. Završila specijalističke akademske studije studijskog programa Slikarstvo na Fakultetu umetnosti u Nišu 2010 godine. Student je treće godine doktorskih akademskih studija studijskog programa Slikarstvo na Fakultetu umetnosti u Nišu u klasi redovnog profesora mr Đura Radonjića.

Član ULUS-a od 2012 godine.

Samostalne izložbe:

2012. Izložba „Putopisi“, Galerija Kulturnog centra Rakovica, Beograd
2012. Izložba slika „Metamorfoza grada“, Galerija Stara Kapetanija, Zemun
2011. Specijalistička izložba slika „Putopisi“, Galerija Fakulteta umetnosti
u Nišu

2011. Izložba slika, Galerija „Vladislav Maržik“, Kraljevo
2011. Izložba slika, Virtuelni Kulturni Centar, Kraljevo
2011. Izložba slika i crteža, Galerija Kulturnog centra Majdanpek

Izlagala je na više od 30 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Učestvovala u više likovnih kolonija u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je prve nagrade za crtež na Internacionalnom takmičenju učenika umetničkih srednjih škola Takasaki 2001, u Takasakiju u Japanu. Godine 2008. je kao student četvrte godine realizovala projekat za mozaik sa temom “MOST”, koji je trajno ugrađen u hol zgrade Univerziteta u Nišu. Godine 2009. je bila stipendista Fonda za mlade talente „Dositeja“ Ministarstva za omladinu i sport Republike Srbije.

Rođena u Nišu 1985 godine.