Haiku delići života

Rad sam započela idejom da svaki haiku u sebi sadrži sliku. Haiku estetika neposredno izražava moment ili trenutak doživljaja sveta, te nosi u sebi tajnu univerzalnosti koja je ujedinjuje sa ostalim oblicima umetničkog izražavanja.

Kao dete napisala sam niz haiku stihova. Nakon vremenske distance oni su me ponovo zaintrigirali, shvativši da oni “čuvaju dete u meni” i da me podstiču na razmišljanje i traganje za odgovorima “ko sam i zašto sam”. Proživljavajući zabeležene trenutke detinjstva, oni su neminovno doživeli preobražaj i dobili smisao neke druge stvarnosti. Tu dolazi do fantastične metamorfoze “mene – deteta” ka “detetu u meni”. Tako nastaje serija fotografija “Devojčica koja vidi stihove”.

Haiku i fotografija su veoma bliske estetike. Haiku i fotografija su instrumenti saznavanja stvari. Pesnik ostavlja tragove svoga prolaska, a fotografija je takođe trag. Može se reći da nikad ne fotografišemo objekte već samo reči, a opet reči potencijalno uvek u sebi nose sliku. Fotografija je savršeno sredstvo za istraživanje haiku estetike. One nam otkrivaju svet i najskromnije teme imaju svoju vrednost. Kroz igru zapisanih senzacija (hiku stihova) i senzacija koje upravo proživljavam (vizualizacije istih), koristeći se ʺrekvizitimaʺ (režiranjem fotografije) oblikujem jedan novi svet.

U svom radu fiktivno (stih) prevodim opet u fiktivno (režirana stvarnost) i tako obrazujem svet fikcije koji nije ništa manje predmetan od realnog sveta. Posmatrač ovih fotografijija susreće se s istim onim senzacijama iz pesme, ali istovremeno u mašti putuje i negde drugde, jer imaginarno na slici ima sasvim drugačije dejstvo nego što ga imaju reči. Osnova rada je stvaranje i snimanje predmeta koje sam napravila. Postupak povezuje vajarstvo, instalaciju, režiju i fotografiju, maštu primaoca i maštu stvaraoca. Ceo proces je započinjao stihom, trepterenjem mogućeg, a završavao se opredmećivanjem, fiksiranjem, prevođenjem u fotografsko delo. Fotografije se više obraćaju emocijama nego intelektu.

Rad je posvećen nevidljivom i neopipljivom svetu imaginacije. Fotografija se oslobodila epiteta da je realistička, da je dokaz stvarnosti. Ona je trag, odraz osobenog sveta. Njena uloga nije da nam otkrije istinu o objektu snimanja, već da pokaže gledište subjekta. Zaobilazim uobičajene provokativne i šokantne stimulanse, i tragam za harmonijom i skrivenim tananostima svoga bića.

O autorki:

Rina Vukobratović rođena 1986. godine u Novom Sadu. Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu smer fotografija 2010. godine, a potom završila i master studije 2012.godine.

Izlagala je na četiri samostalne izložbe i preko pedeset grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu.

Najznačajnije izložbe u protekloj godini: Internacionalni fotografski susreti Plovdiv; 34 Zagreb salon muzej Mimara; Supermarket Stolholm 2013; Px3 (Prix de la Photographie 2013).

Učestvovala je u 2013. godini na nekoliko festivala fotografije Head On u Sidneju i Carlisle foto festival u Velikoj Britaniji, i na šestom festivalu umetnosti Incubarte u Valensiji.

Dobitnica je nekoliko nagrada i pohvala: Godišnja nagrada Akademije umetnosti u Novom Sadu za rad iz oblasti fotografija (2010); Finalista studentskog fotografskog takmičenja u Kanadi, Santa Barbara (2011); Pohvala na Sonijevom internacionalnom fotografskom takmičenju (2011, 2013); Uži krug na internacionalnom takmičenju u Londonu LICC (2012); Nagrada za najbolju fotografiju na salonu mladih, galerija MMC Novi Pazar (2012); Druga nagrada u studentskoj kategoriji umetnička fotografija na takmičenju PX3, Pariz (2013).